НАПРЕДЊАЦИ

Пут до славе и линчовања је кратак.

Српска напредна странка је одмах након оснивања добила у Ћуприји велико упориште, иако је формирана након Радикалне странке. Програм странке на нивоу целе Србије је био изузетан.

За крај деветнаестог века (2. јануара 1880. године) правила Српске напредне странке су била веома јасна и привлачна грађанству. Уз остало написано је и следеће:

„… Намера удружења напредне странке у Србији: да заједничком снагом припомогне да се овај програм учвршћује, извршује и развија тако како иште напредак садашњости и будућности српскога народа… Да би се у свакоме случају имала на руци штампа, као најмоћније средство за одржање, учвршћивање и развитак странке и програма њеног, установљује се на акције нарочита штампарија напредне странке…“

Захваљујући сопственој штампарији напредњаци су могли тада полуписменим Србима да изнесу све детаље из свог рада. Поред програма, напредњаци су истицали подршку реформама, које је обећао кнез Милан Обреновић у беседи пред посланицима Народне скупштине од 4. јануара 1881. године. У беседи су обећане знатне реформе, према предлозима владе, коју су водили напредњаци.

Беше то време након српско-турских ратова и нагле индустријализације осиромашене Србије и великог инфраструктурног пројекта железничке пруге Београд – Ниш.

Владу је образовао Милан Пироћанац који је рођен у Јагодини 7. јануара 1837. године. Водио је Српску напредну странку од 1880. до 1886. године. Председник владе био је од 21. октобра 1880. до 21. септембра 1883. године. Умро је у Београду 1897. године.

Међу првим активностима СНС била је подршка влади Милана Пироћанца, као и исказана оданост Његовом Височанству, општељубљеном Књазу Српском Милану.

Записана је и следећа порука подршке: „… Правац, који је већина скупштинска предузела, нека тера јуначки до краја, нек је ништа не помета на путу, нити да се обазире на непромишљен и опасан рад по земљу мањине – опозиције скупштинске, него нека већина вазда рачуна, да ће њена слога са нашим омиљеним Господарем и Књазом Миланом М. Обреновићем наћи свуда бесконачног одзива и љубави, а да ће цео народ потпомагати; јер то изискује правда, а и безгранична љубав наша спрам нашег омиљеног Књаза Милана. Живио Књаз Милан са Светлом Својом Породицом срећно и дуго. Живела српска Народна Скупштина и с њоме цео српски народ…“

Пребег од Радикалне странке у СНС је био масован.

Образложење за промену партијске књижице је било очекивано – радикали су обмањивали народ и тадашња напредњачка влада није заслужила критике и свакојака подметања, јер је истовремено  СНС била стварно странка реда и законитости.

Након избијања Тимочке буне у подршци краљевској власти грађани Ћуприје написали су: „Грађани вароши Ћуприје, чувши за несрећне синове који су се у црноречком округу и срезу бањском подигли против реда и закона, са гнушањем осуђују их. Грађани благодарни су Вашем Величанству на брзим и мудрим наредбама за угушење бунтовника. Ми чврсто стојимо уз престо Вашег Величанства и молимо Ваше Величанство да рачуна на свест народну, код које на велику наилазе несретници, који заслепљени дижу се против онога, за шта ће сваки поштен Србин живот и имање своје да жртвује.“

Прошло је само неколико година када је напредњачка влада морала да поднесе оставку.

И десило се нешто што нико није очекивао.

                                                                 Лустрација на балкански начин

Започела је репресија над члановима Напредне странке.

У периоду од 1887. до 1896. године убијено је много присталица Напредне странке, а још више их је пребијано. Многима је потпуно уништена имовина. Масовни напади вршени су само у неколико округа, међу којима и ћупријском. У осталим деловима земље Србије долазило је до појединачних испада. Нарочита репресија била је изражена у Ћупријском округу.

Одговор на угњетавање које је спроводила СНС било је линчовање многих чланова странке.

Постојало је врло лоше мишљење о напредњачкој власти, које је описано у неколико тачака (цитат из докумената):

1. Да код напредњачке власти није било правде ако се не плати, нити је имало дела, које ће се примити, одобрити или истражити, ако се за то претходно није платило;
2. Да нико није могао бити изабран ни за председника у груписаним општинама, ни за кмета или писара, ако није платио капетану, писару итд;
3. Да је већина општинара све чинила народу што је власт то захтевала, па било то незаконито или нехумано;
4. Да се општинарима све мора платити и да раде онако како им се плати, без обзира на правду и законе;
5. Да су све општине груписане онако како је полицијска власт желела и имала интерес, а не како је народ желео, и како је било најбоље;
6. Да су сви посланички избори под напредњацима вршени под притиском, преварама и претњама пиштољима.

Српски народ није подржавао линчовање, али није ни био против такве врсте кажњавања појединих чланова СНС. Чак се догађало и да су у насиљу учествовала читава села са женама и децом.

Записано је да је само у једном месецу у Ресави убијено 12 напредњака, а много је премлаћивањем повређено. У Деспотовцу су прва седморица убијена каменовањем и батинама. Забележено је и једно самоубиство – Јован Ђурђа Јанковић обесио се због гриже савести у зору 22. јуна. Сахрањен је у Бобову без опела. Имао је 38 година.

Због ових нереда у Ресави оптужено је 142 лица. У ћупријском затвору задржано је 138, а четворица су се бранила са слободе. После суђења неколико лица је осуђено на смрт.

Осим нереда у Ресави, освете према напредњацима било је и у другим местима.

У двориште Мите Лазића у Ћуприји радикали су бацили динамит. Сматра се да су то учинили због тога што су напредњаци намеравали да га кандидују за посланика.

Државна власт је веома често водила истрагу без намере да се заиста утврди ко су били кривци за разна недела према члановима СНС. Обрачуни између припадника две странке, између радикала и напредњака, били су углавном некажњавани. Многа убиства су остала нерасветљена, чак и када су убијани веома уважавани људи или веома богати људи. Веровало се да злочине чине радикали, али доказа није било.

По страни партијских сукоба остали су тадашњи либерали, припадници треће политиче партије у Србији тога времена.

Зло рађа зло и тако је све било у зачараном кругу.

Опет су напредњаци добили подршку народа.

Записано је да је 1890. године на збору штедионице у Ћуприји изабран за председника Пера Тирић, адвокат из Ћуприје, напредњак. И за чланове управног одбора изабрани су такође напредњаци. „Дакле напредњака није нестало, као што би наши радикалчићи хтели да докажу. На против свуда за места где треба истинитог поверења и поштења, њих бирају као људе домаћине и поуздане“.

Међутим на Главном одбору странке, одржаном маја 1890. године, донета је одлука да се странка повуче из политичког живота, да би се чланови спасили од реваншизма радикала. Већ наредне године на локалним изборима народ је поново гласао за напредњаке.

Политички живот у Србији крајем деветнаестог века имао је своје успоне и падове. Нажалост остало је записано и да су напредњаци били линчовани, додуше не због идеологије, већ због злоупотребе извршне власти.

СНС је распуштена од стране двора 1896. године, али појединци из њеног чланства је поново оснивају 1906. године и враћају је оригиналним либералним идејама. СНС остаје мања опозициона партија умереног либералног конзервативизма све до уједињења у Демократску странку.

Следило је време укидања устава, али и стварање нових партија. А почетком двадесетог века у крвавом преврату династија Обреновића уступила је трон династији Карађорђевића. Изборне претње политичким супарницима су биле све неодмереније. Време вешала и линчовања као да није завршено са деветнаестим веком.